Planu Turčin, kako oganj živi,
Planu Turčin i okom poglednu,
Pa se Turčin grotom nasmijao:
“Dušo moja, Strahinjova ljubo!
“Čudno li te vlašče prepanulo!
“Od njega si džasa zadobila,
“Kad t’ odvedem gradu Jedrenetu,
“Ban će ti se i onđe prizirat’;
“Ono nije Strahiniću bane,
“Već je ono carev delibaša,
“K mene ga je care opravio,
“Jal’ je care, jal’ Memed vezire,
“Da me care zove na predaju,
“Da ja vojsku caru ne rasturam:
“Prepali se carevi veziri,
“Da im počem sablju ne udarim;
“No da možeš okom pogledati,
“Ti se, dušo, nemoj prepanuti,
“Kad potegnem moju britku sablju,
“Te ošinem car’va delibašu,
“Neka drugog već ne šilje k mene.”
Strahinova progovara ljuba:
“Gospodare, silan Vlah-Alija!
“Ta l’ ne vidiš? ispale ti oči!
“Ovo nije carevi delija,
“Moj gospodar Strahiniću bane,
“Ja poznajem čelo kako mu je
“I pod čelom oči obadvije,
“I njegova oba mrka brka,
“I pod njime puljata đogata,
“I žutoga hrta Karamana;
“Ne šali se glavom, gospodaru!”
Ja kad začu Ture Vlah-Alija,
Kako li se Ture pridrnulo,
Te poskoči na lagane noge,
Opasuje mukadem-pojasa,
A pinjale ostre za pojasa,
I tu britku sablju pripasuje,
A sve vrana konja pogleduje.
U to doba bane pristasao,
Mudar bane, pak je ištetio:
Na jutru mu ne zva dobro jutro,
Niti Turski salem nazivaše,
No mu grdnu riječ progovara:
“A tu li si? jadan kopilane!
“Kopilane, carev hainine!
“Čije li si dvore poharao?
“Čije li si roblje porobio?
“Čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?
“Izlazi mi na megdan junački!”
Skoči Turčin ka’ da se pridrnu,
Jednom kroči, do konja dokroči,
Drugom kroči, konja pojahao,
Pritegnu mu obadva dizđena.
Al’ ne čeka Strahiniću bane,
No na njega đoga nagonjaše,
Pa na njega bojno koplje pušti;
Udari se junak na junaka,
Pruži ruke silan Vlah-Alija,
U ruku mu koplje ufatio,
Pa ti banu riječ progovara:
“Kopilane, Strahiniću bane!
“A šta li si, vlašče, promislilo?
“Nije s’ ove babe Šumadijnske,
“Da razgoniš i da nabrekuješ,
“No je ovo silan Vlah-Alija,
“Što s’ ne boji cara ni vezira,
“Što j’ u cara vojske državine,
“Čini mi se sva careva vojska,
“Kao mravi po zelenoj travi;
“A ti, more! megdan da dijeliš!”
To mu reče, bojno koplje pušti,
Od prve ga obraniti šćaše,
Bog pomože Strahiniću banu,
Ima đoga konja od megdana,
Kako koplje na planini zviznu,
Soko đogo pade na koljena,
Iznad njega koplje preletalo,
Udarilo o kamen studeni,
Na troje se koplje salomilo:
Do jabuke i do desne ruke.
Dok satrše ona koplja bojna,
Potegoše perne buzdohane:
Kad udara silan Vlah-Alija,
Kad udara Strahinića bana,
Iz sedla ga konju izgonjaše,
A na uši đogu nagonjaše,
Bog pomože Strahiniću banu,
Ima đoga konja od megdana,
Što ga danas u Srbina nema,
U Srbina, niti u Turčina,
Uzmahuje i glavom i snagom,
Te u sedlo baca gospodara;
Kad udara Strahiniću bane
Mučnu alu silna Vlah-Aliju,
Iz sedla ga maći ne mogaše,
Tonu vrancu konju do koljena
U zemljicu noge sve četiri.
Rubrike:
Poslednja izmena:
| Objavljeno prvi put:
| Objavio/la:
