„Je l’ slobodno, care gospodine,
da ja poznam Roksandu đevojku ?” –
„Jest slobodno moje drago d’jete,
al’ je jadno u te pouzdanje:
kako ćeš ti poznati đevojku,
kadje nigda ni viđeo nisi?”
Al’ govori Miloš Vojinović:
„Ne brini se, care gospodine!
Kad ja bijah u Šari planini
kod ovaca dvanaest hiljada,
za noć bude po trista janjaca;
ja sam svako po ovci poznavb:
Roksandu ću po braći poznati.”
Veli njemu srpski car Stjepane:
„Idi, idi, moje drago d’jete!
Ako Bog da te poznaš Roksandu,
dapu tebe zemlju Skenderiju
u državu za života tvoga.”
Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje đevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar-kabanicu
(zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćene kovče na nogama:
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce!)
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
tad izvadi mača zelenoga,
pa govori trima đevojkama:
„Koja je tu Roksanda đevojka,
nek savije skute i rukave,
neka kupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
ako li se koja druga maši,
vjera moja tako mi pomogla,
osjeć’ ću joj ruke do lakata!”
Kad to čuše tri l’jepe đevojke,
obje krajnje srednju pogledaše,
a Roksanda u zelenu travu;
savi skute i svil’ne rukave,
pak pokupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
a đevojke dvije pobjegoše
Ali Miloš uteć im ne dade,
veće obje uvati za ruke,
sve tri vodi pred cara Stjepana;
caru dade Roksandu đevojku,
i dade mu jednu uz Roksandu,
a treću je sebi ustavio.
Car Miloša među oči ljubi,
al’ još ne zna tko je i otkud je.
Povikaše kićeni čauši:
„Spremajte se, kićeni svatovi,
vrijeme je dvoru putovati!”
Spremiše se kita i svatovi,
povedoše Roksandu đevojku,
Kad su bili malo iza grada,
al’ govori Miloš Vojinović:
„Gospodine, srpski car-Stjepane,
ovđe ima u Leđanu gradu,
ima jedan Balačko vojvoda,
ja ga znadem, i on me poznaje;
kralj ga rani sedam godin’ dana
da rašćera kićene svatove
i da otme Roksandu đevojku;
sad će njega za nama poslati.
Na Balačku jesu do tri glave:
iz jedne mu modar plamen bije,
a iz druge ladan vjetar duva;
kad dva vjetra iz glave iziđu,
Balačkaje lasno pogubiti;
već vi id’te, vodite đevojku,
ja ću ovđe čekati Balačka,
ne bi li ga kako ustavio.”
Otidoše kićeni svatovi,
odvedoše lijepu đevojku;
osta Miloš u gori zelenoj
i sa njime tri stotine druga.
Kad odoše svati iz Leđana,
kralj doziva Balačka vojvodu:
„O Balačko, moja vjerna slugo,
možeš li se u se pouzdati
da rašćeraš careve svatove
i da otmeš Roksandu đevojku?”
Rubrike:
Poslednja izmena:
| Objavljeno prvi put:
| Objavio/la:
