Kad svanulo i sunce granulo,
a povika dvadeset sužanja:
“Bog t’ ubio, aga Bećir-aga,
što dovede k nama Radojicu?
Jer ga sinoć objesio nisi,
već se kod nas noćas prestavio –
hoće li nas pomoriti smradom?”
Otvoriše na tavnici vrata,
iznesoše pred tavnicu Rada.
Onda veli aga Bećir-aga:
“Nos’te, sužnja, te ga zakopajte!”
Al’ govori Bećir-aginica:
“Ev’, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro već se ućutio –
nalož’te mu vatru na prsima,
hoće li se pomaknuti, kurva!”
Lože njemu vatru na prsima,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni pomiče Rade.
Opet veli Bećir-aginica:
“A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uvat’te zmiju prisojkinju,
te turajte Radu u njedarca,
hoće li se od nje uplašiti,
hoće li se, kurva, pomaknuti!”
Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni se od nje plaši!
Opet veli Bećir-aginica:
“A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uzmite dvadeset klinaca,
udrite ih pod noktove Radu,
hoće li se pomaknuti, kurva!”
