Mali Radojica

Onda veli Bećir-aginica:
“Bre, nemojte zakopati kurve,
već ga bac’te u debelo more
te naran’te ribe primorkinje
lijepijem hajdučkijem mesom!”
Uze njega aga Bećir-aga,
pa ga baci u debelo more.
Al’ je Rade čudan plivač bio!
Daleko je Rade otplivao,
pak iziđe na brijegu mora,
pa povika iz grla bijela:
“Jao, moji b’jeli sitni zubi,
povad’te mi klince iz nokata!”
I on sjede i noge prekrsti,
i povadi dvadeset klinaca,
pa ih metnu sebi u njedarca.
Opet neće da miruje Rade.
Kad je tavna noćca nastanula,
ide dvoru age Bećir-age,
pa postaja malo kod pendžera.
Istom aga za večeru sio,
pa s kadunom svojom besjedio:
“Moja kado, moja vjerna ljubo,
evo ima devet godin’ dana
kao j’ otišo Rade u hajduke,
da ne mogoh serbes večerati
sve od straha Malog Radojice –
Bogu vala kad ga danas nema,
i kad njemu haka glave dođoh!
I ono ću dvades’t objesiti
dok ujutru bijel dan osvane!”
A to Rade i sluša i gleda,
pa u sobu k njemu uletio,
za večerom agu uhvatio,
uhvati ga za vrat do ramena,
istrže mu glavu iz ramena.
Pa uvati Bećir-aginicu,
pa poteže klince iz njedara,
udara ih pod noktove kadi;
dok je pola klina udario,
i dušu je, kučka, ispustila.
Njoj govori Mali Radojica:
“Neka znadeš, Bećir-aginice,
da kakva je muka od klinaca!”
Pa uhvati Hajkunu đevojku:
“O Hajkuna, srce iz njedara,
daj mi nađi od tavnice ključe
da ispustim dvadeset sužanja.”
Nađe Hajka od tavnice ključe,
on ispusti dvadeset sužanja.
Opet joj je Rade govorio:
“O Hajkuna, dušo moja draga,
daj mi nađi od riznice ključe
da što malo od ašluka tražim –
daleko mi j’ domu putovati,
treba mi se putem ponapiti!”
Otvori mu sanduk od tal’jera;
onda joj je Rade besjedio:
“O Hajkuna, srce moje drago,
što će meni take pločetine –
konja nemam da s njima potkivam?
Otvori mi sanduk od dukata!”
On na društvo dukate dijeli.
Pa uvati Hajkunu đevojku,
odvede je u zemlju Srbiju,
Dovede je u bijelu crkvu,
Od Hajkune gradi Anđeliju,
pa je uze za vjernu ljubovcu.