Često knjige zemlju prehođahu,
ni ko znade kuda, ni otkud su.
Knjige idu od Prizrena grada,
od srpskoga silna car-Stevana,
na Požegu banu Milutinu;
‘vako care banu govoraše:
„Slugo moja, bane Milutine,
opremi se u bijelu dvoru,
povedi mi trideset delija
od tvojega ravna Dragačeva,
hajde s njima ka Prizrenu gradu,
jer hoćemo, bane, vojevati
nadaleko, u zemlju Bugarsku,
na Mijajla, kralja bugarskoga;
tamo ćemo, bane, začamati,
no se spremi za tri godinice!“
Dođe knjiga u Požegu ravnu
na koljeno banu Milutinu.
Kada bane knjigu proučio,
ud’riše mu suze od očiju.
A gleda ga ljuba Ikonija,
pa mu tiho mlada govorila:
„Gospodaru, bane Milutine,
otkud knjiga, od koga li grada ?
Što l’ je učiš, a suze proljevaš?
Veli njojzi bane Milutine:
„Ču l’ me, dušo; ljubo Ikonija,
ova j’ knjiga od Prizrena grada,
od našega silna car-Stevana;
car me zove na njegovu vojsku
nadaleko, u zemlju Bugarsku,
na Mijajla, kralja bugarskoga,
kaže, ljubo, za tri godinice
da će biti boja s Bugarima.
No ču li me, ljubo Ikonija,
gledaj mene prebijele dvore,
nemoj moje dvore opustiti;
pazi mene dva nejaka sina,
udomi mi sestricu Jelicu
u lijepu varoš Đakovicu;
kopaj mene devet vinograda
u Banjici i u Atenici,
u Loznici i u Pakovraću:
a čuvaj mi devet vodenica
niz Bjelicu i niz Moravicu;
gledaj našu slavnu zadužbinu
pod Banicom ‘crkvu Ježevicu;
čekaj mene za tri godinice,
dok se vratim iz zemlje Bugarske.“
A kad bane ljubi naručio,
opremi se na carevu vojsku,
on povede trideset delija,
ode pravo uz vodu Moravu,
dokle s’ primi lomna Vlaha Starog,
a odatle u Sjenicu ravnu,
od Sjence u polje Kosovo,
od Kosova uz Šaru planinu,
dokle dođe u Prizrena grada.
Ali care vojsku podigao
i pošao niz vodu Bistricu.
Sustiže ga bane Milutine
na onome Golešu planini;
tu se bane s carem sastanuo
i za lako zdravlje upitao
i sretna mu puta čestitao.