Dušan Silni, srpski car

Kad se ženi srpski car Stjepane,
nadaleko zaprosi đevojku,
u Leđanu, gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila,
po imenu Roksandu đevojku;
car je prosi, i kralj mu je daje.
Car isprosi po knjigam’ đevojku,
pak doziva Todora vezira:
„Slugo moja, Todore vezire,
da mi ideš bijelu Leđanu,
mome tastu, kralju Mijailu,
da mi s njime svadbu ugovoriš:
kada ćemo poći po đevojku,
koliko li povesti svatova;
da mi vidiš Roksandu đevojku:
može l’ biti za cara carica,
može l’ biti svoj zemlji gospođa;
da je vidiš i da prstenuješ.
Veli njemu Todore vezire:
„Hoću, care, dragi gospodine.“
Pak s’ opremi, ode u Latine.
Kada dođe bijelu Leđanu,
lijepo ga kralju dočekao;
vino piše neđeljicu dana;
tada reče Todore vezire:
„Prijatelju, Mijailo kralju,
nije mene care opravio
da ja pijem po Leđanu vino,
već da s tobom svadbu ugovorim:
kad će care doći po đevojku,
u koje li doba od godine,
koliko l’ će povesti svatova,
i da vidim Roksandu đevojku,
da je vidim i da prstenujem.“
Tada reče Mijailo kralju:
„Prijatelju, Todore vezire,
što me care za svatove pita,
neka kupi koliko mu drago;
po đevojku kada njemu drago;
nego ćeš mi cara pozdraviti,
nek ne vodi svoja dva sestrića,
dva sestrića, dva Vojinovića,
Vukašina i s njim Petrašina,
u piću su teške pijanice,
a u kavzi ljute kavgadžije,
opiće se, zametnuće kavgu,
pak je teško dževap dati kavzi
u našemu bijelu Leđanu.
A đevojku sada ćeš viđeti,
i prsten joj dati po zakonu.“
A kada je tavna noćca došla,
ne donose voštane svijeće,
već po mraku izvode đevojku.
Kad to viđe Todore vezire,
on izvadi od zlata prstenje
sa biserom i dragim kamenjem:
razasja se soba od kamenja;
taka mu se učini đevojka,
da je ljepša od bijele vile.
Prstenova Roksandu đevojku
i dade joj hiljadu dukata,
i đevojku braća odvedoše.
Kad ujutru jutro osvanulo,
opremi se Todore vezire,
pak otide bijelu Prizrenu.
Kada dođe bijelu Prizrenu,
pita njega srpski car Stjepane:
„Slugo moja, Todore vezire,
viđe li mi Roksandu đevojku?
Viđe li je, i prstenova li je ?
Što govori kralju Mijailo ?“
Todor njemu sve po redu kaže:
„Viđeh, care, i prstenovah je.
Da kakva je Roksanda đevojka,
onakove u Srbina nema!
Dobro zbori kralju Mijailo:
po đevojku kada tebe drago,
svata kupi koliko ti drago;
samo te je kralju pozdravio:
da ne vodiš dva sestrića tvoja,
dva sestrića, dva Vojinovića: