Početak bune protiv dahija

„Čujete li, moji sokolovi!
„Brzo dobre konje posjednite,
„Pak trčite u selo Topolu,
„Ne bi l’ Crnog pogubili Đorđa:
„Ako li nam sad uteče Đorđe,
„Neka znate, dobro biti ne će."

Kad to čuše dvanaest delija,
Odmah dobre konje posjedoše,
I pred njima Uzun kavedžija,
Otidoše u selo Topolu
U subotu uoči neđelje;
Na osvitak neđelji dođoše
Prije zore i bijela dana,
I Đorđijne opkoliše dvore,
Udariše s obadvije strane,
A sa dvije strane povikaše:
„Iziđ’ amo, Petroviću Đorđe!"

Tko će ljuta zmaja prevariti?
Tko li njega spavaćiva naći?
Đorđe se je junak naučio
Prije zore svagda uraniti,
Umiti se i Bogu moliti,
I popiti po čašu rakije:
Bješe Đorđe prije uranio
I otišo u donje podrume.
Kada viđe oko kuće Turke,
On se njima javiti ne ćede.
Javi im se mlada Đorđijnica:

„Da Bog s vama, Turci, noćas bio!
„Šta tražite ovđe u to doba?
„Đorđe sada pred kućom bijaše,
„Tu sad bješe, pak nekud otide,
„A ja ne znam, kud je otišao."

A to Đorđe i gleda i sluša.
Kad je Đorđe izbrojio Turke,
Čašu popi, a pušku potpraši,
Uze dosta praha i olova,
Pa iziđe svojemu oboru
Među svoji dvanaest čobana;
A kad dođe, čobane izbudi,
I ovako čobanima reče:
„Braćo moja, dvanaest čobana!
„Ustanite, obor otvorite,
„Iz obora išćerajte svinje,
„Neka idu, kuda kome drago;
„A vi, braćo, mene poslušajte,
„I šarene puške potprašite;
„Ako Bog da, te se ono steče,
„Šta sam danas radit’ naumio,
„Čestite ću vas sve učiniti,
„Okovati u srebro i zlato,
„A u svilu obuć’ i kadivu."

Svi čobani jedva dočekaše,
Išćeraše svinje iz obora,
Pak šarene puške potprašiše,
Na mah oni za Đorđem pođoše.
Ode Đorđe pravo svome dvoru,
A kad Turke s čobanima viđe,
Onda Đorđe ovako govori:
„Čujete li, dvanaest čobana!
„Svaki jako glajte po Turčina,
„Al’ ne mojte pušaka metati,
„Dokle moja najprije ne pukne,
„Ja ću gledat’ Uzuna Memeda,
„Viđećete, što ć’ od njega biti."

To izreče Petroviću Đorđe,
Zemlji pade, pušci oganj dade,
Puče puška, ostat’ pusta ne će;
Đe je gled’o, Đorđe pogodio,
Mrtav pade Uzun sa kulaša.
Kad to viđe dvanaest čobana,
Na mah puče dvanaest pušaka,
Mrtvi pade onđe šest Turaka,
Šestorica na konjma pobježe.
Na mah Đorđe viknu po Topoli,
Te sakupi jošte više društva,
Sve po tragu Turke poćeraše,
Do Sibnice sela doćeraše,
I tu Turci u han pobjegoše,
Kami majci da ostati mogu!
Tu ih Đorđe opkoli sa društvom,
Pa on viknu u selo Sibnicu,
Sibničani svi mu dolećeše;
Tu se sasta stotina junaka,
Na mah Srblji hana zapališe,
I trojica Turak’ izgorješe,
A trojica pred njih iztrčaše,
I Srbini svi tri pogubiše.
Na sve strane Đorđe knjige posla
U svih gradskih sedamn’est nahija
Na kmetove selske poglavare: